Vreme: 2004. godina

Iz Majamija krenuh sa drugarom za Kubu. Elem, kako SAD nemaju diplomatske odnose sa Kubom, mora se otići u neku drugu zemlju, a potom na ostrvo. Kako se trošilo u Majamiju, a čuli smo da Kuba za turiste uopšte nije jeftina (i verujte mi nije, makar Havana), odlučili smo se za najlakšu i najbližu varijantu - Meksiko, Kankun.

Posle sletanja u Bejrut, ovo mi je bilo najepše i vizuelno najgotivnije. More je na poprilično čudan način ušlo u kopno i ruta kojom smo prilazili aerodromu je imala baš gotivan ugao... čak sam uradio par (poprilično uspelih) fotografija.

Žao mi je što sam jednu tako zanimljivu zemlju posetio samo na par dana i to vreme proveo u njihovom najkomercijalnijem letovalištu (samo je Akapulko tu negde po pitanju turizma). Jer, čim se sleti, oseti se nešto drugačije u vazduhu... ok, klima je za Evropljane malo napornija i mirisi njihovih jela za belce su veoma indikativni, ali, govorim prevashodno o energiji, osećaju drugačije zemlje.

Elem, Kankun je jedan poprilično uređen grad od nekih (čini mi se) pola miliona stanovnika koji se usmerio ka turizmu toliko da ćete naći sve poznate brendove u prodavnicama i šoping centrima. Kapirate šta hoću da kažem: sve je to lepo, ali previše komercijalno... Ponude za sve vrste vodeno-vazdušno-zemljanih sportova i tura nalaze se na svakom kvadratnom metru, što je, iritantno, i pored prirodne lepote plaža i okoline ovog grada.

Glavna ulica koja deli Kankun na dva (površinski maltene identična dela) se proteže dužinom čitavog grada i predstavlja stecište svega i svačega. Ovde smo, uz pomoć nekih prijatelja, našli hotel po relativno pristojnoj ceni, jer oni na obali imaju invazivne namere i finansijskom smislu te reči.

Par stvari ne treba propustiti. Za početak ronjenja, jer je meksički zaliv izuzetno bogat florom i faunom. U nekoj od tura možete naići i na delfine, što je, svakako, akcija koja produkuje jedinstven osećaj. Zatim hranu i tekilu. Što se prve tiče, pretpostavljam da ne treba da naglašavam da u restoranima i na ulici postoje varijante za belce. Ali, kako su se Ameri već navikli na ljuto, onda treba (izuzev ako niste u bukvalnom smislu vatreni pobornik) tražiti što blažu hranu. Biće taman dovoljno pikantna. Iako je meksička kuhinja poznata po intenzivnoj upotreni kukuruza i mesa, preporučio bih paelju sa morskim plodovima i slične varijante u kojima će pirinadž ublažiti jačinu začina. Razne varijante sa kukuruzom takođe ne traba propustiti, ali treba pažljivo birati prelive... Italijani, Francuzi i Španci su poznati po vinarijama, Holanđani po nečemu sličnom arapskim motivima, a Meksikanci po tekileriama. Prvo upozorenje: ne zaletati se! Tekile su, po pravilu, izuzev onih koje znate daleko jače od onoga što se može naći u Evropi. Drugo: ne mešati žute i bele, izuzev ako nemate respektabilno iskustvo u konzumaciji teže alkoze. Treće: ako niste gadljive prirode nemojte piti onu sa crvom (osećaćete kako se migolji sve do samog želuca). Ipak, ako želite neponovljivo, iskrivljeno alkoholičarsko iskustvo, utrčite u prvu i probajte što više vrsta, iznenadićete se koje sve kombinacije i ukuse nude. Četvrto: nemojte napustiti Meksiko bez koje tekile. Ne zalećite se ka najskupljim varijantama u ponudi. Ako izuzmemo one najsurovije koje kupuju lokalni i Američki bogatuni, razlika između srednje i više klase, u kvalitetu, je manja nego što cena kazuje... Na kraju, stepenaste piramide. Da biste ovo videli, morate iznajmiti kola ili krenuti sa nekom organizovanom turom. Preporučio bih varijantu koja garantuje gledanja (i fotografisanje) zalaska sunca. Nama su, verovali ili ne, overile baterije na fotoaparatu, pa nismo ovekovečili nešto što nudi drugačiji, južnoamerički doživljaj piramida, šume, običaja, Erosa i Tanatosa. Predatora, Asteka, žrtvovanja, Karlosa Kastanede, šamana, pejotla i svih mogućih (i nemogućih) asocijacija koje bi se mogle javiti...

Kratki boravak u Meksiku smo presekli letom Boingom 707 (!?) za Havanu. Mislio sam da se ovaj model aviona isključivo može naći u muzejskim postavkama. Šalim se, mada... to bi se i moglo očekivati negde u Južnoj Americi, nigde više. Mislim, negde drugde bi bio neki drugi proizvođač... Kako nisam mogao da sedim (jer nema mesta za noge ljudi viših od 185-190) odlučih da i ovaj (kraći) let prekratim odlaskom do toaleta (i eventualnim flertovanjem sa stjuardesama). Ako zanemarimo stjuardese koje nisu znale gotovo ni reč engleskog (a ja tada nisam znao gotovo ni reč španskog), iskustvo u toaletu je bilo daleko zanimljivije... jer se (ako imate neku spomenutu visinu ili veću) morate sklupčati kao zmija i izbaciti toksine iz sebe. Mislim da sam se slično osećao još samo u Old bazaru u Kairu, gde su toaleti srednjevekovne visine. Ako se ugođaju doda kloparajući zvuk repa aviona, možete zamisliti lica Japanaca koji su zauzeli čitavu polovinu aviona, tj. jednu stranu. I da, gotovo svi su imali po par fotoaparata i kamera, kao u filmovima. Kakva nacija?! Verujem da im je ovaj let predstavljao najveću životnu avanturu.

Ok, dogegali smo se do aerodroma (surovog komunističkog arhitekturalnog rešenja), gde smo u 23h našli neki državni turist office u vidu stola i tri stolice (kao u kabinetu fizike u nekoj našoj osnovnoj školi) sa tri žene u godinama koje smo obrlatili na neku priču studenti iz Jugoslavije, sećate se i bla, bla i lobotomijom do uspeha dobili radikalan popust za neki hotel u samom centru grada. Kod pasoške kontrole smo videli neke čike u belom (čini mi se da sam čuo da sprovode medicinski pregled za većinu nacija, ali nismo čekali da vidimo šta se dešava). Tokom pregovaranja nas je pikirao neki taksista i znali smo da će nas odrati, ali platili smo možda 10$ više, što nije radikalizacija ako je vožnja od centra do aerodroma tipa 12. Možda je naplatio to što je bio poslednji taksista i što nas je vozio novom japanskom limuzinom, na naše poprilično iznenadjenje. To su, verovali ili ne, bila najbolja kola koja sam video za dve nedelje boravka. Bilo je još par sličnih motiva (par taksija ili rent-a-car motiva), ali ostalo je stvarno kao iz filmova... stara Lada koja se raspada se na ostrvu prodaje za sedam soma dolara, pa vi vidite... Fiat Tipo star desetak godina se iznajmljivao za 80$... U sva ona matora kola ugrađuju traktorske motore (pošto to proizvode), pa kada prođu, ugljen monoksid ubija. Kapiram da su oni razvili rezistentnost...

U hotelu smo iznenadili pospanu recepcionerku, sa dobijenim papirom, sve sa pečatom, pa je ona nas iznenadila sa sobom koja nema prozora. Elem, promućurni čika Nešo je očekivao neke slične situacije, pa je izvukao iz torbe Snickers, Schwepes, možda i pakovanje Orbita (žvaka nema na ostrvu u prodaji, većina Kubanaca nikada nije probala iste) i, u svakom smislu te reči, vrhunski jeftinom manipulacijom dobio za sebe i ortaka najbolju sobu na prvom spratu sa ogromnim balkonom...

Iz hotela smo mrtvi umorni (nakon par dana nespavanja u Meksiku) izašli malo posle ponoći da bismo bili podvrgnuti najsurovijem kulturološkom šoku: čitav grad zaudara nejsurovije (polovina nema kanalizaciju), i sve se raspada. Prošetali smo se do Kapitolia-uvećane kopije Whitehous-a (nisam nikoga tamo pitao, ali kroz maglu nazirem neku informaciju Explorer tipa da je zdanje izgrađeno za sveukupno devet meseci - verovatno po principu piramida - sa gomilom stradalih... šalim se?!). Uistinu monumentalno i impresivno arhitektonsko delo. Pored njega je stojao po pandur na svakom uglu ili nešto tog tipa, ali smo videli baju koji je uredno prolazio i pustio crevo po zgradi, tipa na desetak metara udaljenosti od spomenutog!?

Uopšte, Havana se raspada, ali sistem funkcioniše. To je ono što daje, pored te neponovljive energije, šmek ovoj zemlji. A sam grad je arhitektonski gledano verovatno najlepši u tom delu sveta. Većina zgrada u širem centru je iz kolonijalnog perioda i kada bi se renovirale, mnogi u Italiji bi se smorili... Videli smo samo par novih zgrada. Sa druge strane, treba obići treću i petu aveniju koje predstavljau možda najlepši rezidencijalni deo od barem meni poznatih gradova i prestonica, a putovalo se... Jedino Rusi imaju neko surovo zdanje u obliku mini solitera, falusoidnog izdanja jer ima dve manje kvadratne zgrade naslonjene na osnovu. Kapiram da u podrumu verovatno štekuju jednu nuklearnu glavu, uspravljenu za poletanje... zgrada bukvalno tako izgleda. Neverovatno, kao onaj vrhunski momenat sovjetske arhitekture iz tridesetih godina prošlog veka (sa ipak malo modernijim prozorima). Tu smo naleteli i na lokalne fensijanere koji suprotno dekedentnoj kubanskoj omladini koja šeta Guns and Roses i Metallica majice i piju alkohol šetaju naočare za Sunce i skijaju se na toplom ostrvu... kao i par užasno simpatičnih (ali ipak premalenih) ćerkica nekih afričkih diplomata. Možda još par ljudi za sveukupno dva sata šetnje po jednom od lepših zalazaka Sunca. Eh, ta Kuba... srce mi je uzela. Neverovatna zemlja.

Kada sam na početku prethodnog pasusa rekao da se sve raspada a sistem funkcioniše hteo sam da kažem da sve može na snagu papira i pečata, autobusi su npr. prepuni i žasu, ali primetio sam par likova - izgledali su kao saobraćajni inspektori koji kontrolišu da li autobusi prolaze na vreme i tome slično. A imaju dva tipa: osnovni (kao 16-ica ’93) i prepravljeni ruski kamion… strašno. Verovatno je nekom liku iz partije palo na pamet, pa je dobio značku za tu svoju zamisao... mislim visoku partijsku. Majica sa likom Čea svugde košta 15$ i niko vam neće dati za manje. Pa makar otišli i na poznatu pijacu u, doduše, boljem delu grada - to je bila jedina za koju smo čuli. Pošto su vožnje standardno 4-5$, a Havana dovoljno velika i simpatična za istraživanje, odlučih se da priupitam poslednjeg vozača kojeg smo tog dana onako iscimali u gradu (tamo svi voze sve u svim pravcima, samo treba pitati i ugovoriti), jer nam je izgledao dovoljno pristojno (čak je i dobro znao engleski, što je retkost) da nas vozi narednih par dana. Naše druženje se produžilo i nakon prve nedelje, kada je ortak bio prinuđen da zbog isticanja karte i američke vize zapali nazad u Evropu. Bio je porilično organizovan i informativno nastrojen, a pritom je imao i mobilni (koji se tamo retko viđao te 2004-te i pritom plaćao državi isključivo u dolarima). Novčani momenti su tek posebna priča: Postoje tri važeće valute: Dolar, Pezos i konvertibilni Pezos. Često se dešavalo da lokalci pokušaju vaćarenje koje su pokušavali da povežu i sa permutacijom poslednja dva u cenama (a odnos je bio radikalan, tipa dvadeset i kusur), što im nije polazilo za rukom. Mada, nisam mogao da steknem neki loš utisak zbog svega toga, Srbija je za Kubu Eldorado, Švajcarska na kub.

A onaj spomenuti deo grada - sa pijacom je jedan od par gotivnijih, nešto poput Beogradskog Senjaka-u nekom proporcionalnom poređenju. Sa mnogo ostrvskog zelenila, lepih kuća i par solitera (od kojih smo jedan i posetili na fancy žurci, ako bismo je takvom mogli nazvati). To je bilo jedinih par sati kada sam upeo da čujem malo evropske muzike. Ako niste zagriženi nakon prve nedelje salsa već počinje malo da grči jer se svugde čuje... 24 sata. Šalim se, ali istina nije daleko. O njihovim plesnim sposbnostima ne želim da pričam. Ustvari reću ću jedno: ako niste ekspert, biće vam trulo da opšte pokušavate da đuskate. Toliko plesa je jedan od glavnih razloga zašto nacija odlično izgleda. Ostali su verovatno: nepostojanje fast food motiva (u relativnoj oskudici možete naći nešto što liči na Margarita picu), česta upotreba bicikla, pešačenje, bavljenje sportovima i sama genetska predispozicija. Kojeg god da ste pola (da ne kažem evropski-orijentacije) imaćete šta da vidite... eh, ta Kuba... srce mi je uzela. Neverovatna zemlja. Elem, da se vratim na klubove: svi su sale za đuskanje salse, ulaz za muškarce je 10-15%, a reklo bi se da muški deo domaće populacije (koji je u manjini u odnosu na ostale - extra, jer su ostali Evropljani i Ameri uglavnom debili) poznaje ljude iz kluba ili nekako sakupi repa koje predstavljaju prosečnu zaradu na ostrvu. Verujem da Havana, ipak odskače zbog cena, koje su, opet dobrim delom povećane prisustvom stranaca. I kao na Tajlandu, npr. sve može. Žao mi je što nisam imao više vremena, da odem u neki drugi grad tipa Santiago de Cuba, koji se nalazi na jugozapadnom delu zemlje, čuo sam da je daleko smireniji i jeftiniji. Smireniji u smislu druženja sa vremenom, bocom i ribarima. Verovatno i kubanskim gitarama. Neverovatno je kao živi taj narod. Nigde se ne žuri, vreme je tamo stalo početkom šeste decenije prošlog veka. Pod bocom najpre preporučujem Bocoy, beli rum koji se može naći i u soc pakovanjima od dve litre, a seča je! Nisam mogao i da zaobiđem cigare koje treba isključivo kupovati u oficijelnim radnjama ili fabrikama (jedna, valjda i najstarija u Havani se nalazi tik uz Capitolio). Tamo vam i na licu mesta mogu napraviti cigaru po želji, a izbor je fenomenalan. Jeftinije su, u proseku pet puta nego u svetu, a najskuplja je Kohiba Especial No. 5 koja je tada koštala oko 30$. To je ona ogromna, koju preferira i konzumira Kastro. Duvani se po sat vremena ako se ne gasi; možete je upotrebiti i kao hladno, a možda i suprotno oružje!? Na ulicama ima dosta prevaranata sa cigarama koje se ne mogu pušiti jer nisu uvijene kako treba. Jednom rečju, nemojte kupovati od nekih neproverenih likova, to je bilo jedno od prvih upozorenja dobronamernijih lokalaca, tj. osoblja hotela.

Jedina stvar koja je cimanje u Havani jeste nedostatak plaža, nema nijedne (ako izuzmemo par hotelskih) u samom gradu. Svi molovi izgledaju kao da su izgrađeni pre pola veka, i pritom tako ostavljeni na milost i nemilost nekim surovim talasima i vetrovima. Jedva sam se iscimao da se bućnem sa jednog u more, bilo je još samo par ekstremista. Ne bi me čudilo da je to još jedna od sumanutih ideja režima. Ako se setite nekog filma na temu kubanske emigracije, setićete se da je najskuplji proizvod šezdesetih na ostrvu bila traktorska guma. Ubaciš se u nju i ako te povuče struja golfska, eto tebe u Majamiju, gde su ih Ameri dočekivali najsrdačnije, odmah soška, posao, pomoć i ostalo. Ali, ako se to ne desi, pa te uhvati obalska straža, kapiram da je bio fazon - unuci će trunuti u zatvoru. A ne želimo da zamišljamo zatvore u zemljama trećeg sveta... Dakle, vožnja taksijem do tamo košta 20-25$, a busem je tri dana jahanja i jebanja. Veče pred polazak sam krenuo kasnije, pa nisam mogao naći taksi, a svi automobili koji su prolazili su bili puni. Morao sam da uhvatim bus u suprotnom pravcu, odem do početne, potplatim lokalnog pandura (koji kontroliše red ispred metalnog tora?!) da me ubaci a bus. Nisam se extra smorio, ali...

No, da pređemo na svetliju temu: Floridita, sam centar grada i istoimen kafić, Hemingvejev omiljeni. U njemu možete naručiti specijalni Mohito koji se pred vama pravi od mlevene sećerne trske i nekog “tajnog dodatka”, mada kažu da je stvarno jedini u Havani. Stvarno do jaja koktel, mislim ta varijanta, iako preferiram i standardnu. Dobar kafić, kraj, tako da možete izbunariti još par sličnih mesta i restorana u kraju koji su i po evropskim standardima baš OK. Ostali su raspad, ali dvoje ruča za 10-15$, pa vidite... jedino je izbor malo surov... Ima ih dosta u kineskoj četvrti, koja se nalazi u samom centru, ogromna je, sa karakterističnim ulazom, ali nigde Kineza. Umesto njih, lokalci u kimonima pokušavaju da navaćare ulazak turista... kakva zemlja! Bukvalno nijednog kineza nisam video, samo jednu cicu (tamniju) sa kosim, plavim očima... jao, jao... Da, čest primer - crnkinje, mulatkinje furaju plave ili zelene oči... dosta se mešalo, ima svega, crnog, belog, prelaza, kao u Brazilu. Sjajne stvari. Tog dana smo upali u osnovnu školu da se slikamo, otišli na školski teren - krov ograđen žicom na kome se fura bejzbol, nacionalni sport br. 1 i fotkali sa klincima. Dobra akcija. Potom smo upali na neku fiestu, sponatano, popili ćepi, i tako... čak sam imao par udaraca na, od travnjaka Capitolia, improvizovanom bejzbol terenu... nenormalne li zemlje... do jaja!

Nakon nedelju dana ortak je zapalio, a ja sam slučajno našao nekog lika, na 30m od hotela u nekoj, po njihovim merilima fancy zgradi (ima lift i noćnog čuvara) koji mi je iznajmio baš dobru dvosobnu gajbu u engleskom stilu za 20$. Jedno rečju, kenjalo me je surovo. Lik je bio cool, znao English baš dobro, i pritom imao svoju gajbu, lap top i tome sl. Kapiram da je bio mamac za devojke... još reprezentativac u disciplini 110 na prepone... jak k’o zver, a totalno ok tip, uputio me na neke akcije i ljude, završio mi gomilu stvari u narednih nedelju dana. Respect. Da, pola ljudi tamo iznajmljuje sobe, po ceni od 20-25$, ali je smor što i oni bleje na gajbi, kao i turisti u ostalim sobama i svi koriste isti toalet i kuhinju. Srećom, zaobišao sam tu akciju, iako je tamo sve toliko spontano i drugačije da mi ne surovo smetalo. Ako se dogovorite, možete dobiti i doručak uz to. Pretpostavljam da je i više nego opkuran, ali C’est la vie!

Toliko od mene, raspisah se, a sad bih se najradije teleportovao i rekao: dobar dan Kubo, respect!