Vreme: 2004. godina

Ako letujete u Dobrim vodama ili u Baru, a želite da vam to letovanje bude drugačije od ostalih, (ne)predlažem vam "šetnju" na Lisinj, jedan od obronaka planine Rumije, koji se sa svojih 1353 m nadmorske visine, strmoglavo izdiže iznad Dobrih voda. On stražari nad Jadranskim morem, bacajući pogled daleko na pučinu, a brodovima koji dolaze sa italijanske strane nagoveštava ukus brdovitog Balkana.

Međutim, ova planina je izuzetno negostoljubiva i pokušaće na sve načine da pokvari raspoloženje svakoga ko se osmeli da je osvoji. Pretpostavljam da postoji lakši put do vrha od onog kojim smo se mi lomatali; od probijanja kroz veoma, veoma, gust biljni svet, do freeclimbing-a. Samo, tada nije bilo nikoga da nam pokaže taj put.

Na početku planinarenja sledi skoro sat vremena tabananja do najdalje tačke asfaltiranog puta, odnosno traženja te tačke (motorno vozilo prilično bi skratilo potrebno vreme). Nama je istina trebalo mnogo više, jer smo prvo promašili put i završili u nekoj džungli kroz koju se nije moglo probiti. Vratili smo se i pre nego što smo izašli na pravi put, obreli smo se u čarobnim terasastim vrtovima maslina.

Najviše kuće u planini nalaze se dosta daleko od magistrale i one pripadaju lokalnim muslimanskim porodicama. U brdima postoji džamija iz koje se povremeno može čuti dozivanje njihovog poglavara na okupljanje. Nismo odgonetnuli koristi li neki instrument prilikom pevanja, jer mu glas zvuči zadivljujuće dubok i prodoran. Nismo odgonetnuli ni kako se jedna bakica popela na magarca većeg od nje za glavu, pa sa njim vodi ovce na pojenje.

Ubrzo nakon napuštanja poslednjih tragova civilizacije (ispravka: naići ćemo kasnije na dalekovode), nalazi se najviši izvor na ovoj planini iz koga hladna voda kulja kao iz vatrogasnog creva puneći mali bazen namenjem stoci - krave ne respektuju nikog kada su žedne, ne pitaju te dal' bi još da piješ, već se jednostavno postave između tebe i izvora i malo te gurnu ili mlatnu repom da bi se one nalivale. Ovaj izvor verovatno napaja sve ostale, pa je njegova voda, kao i na drugim izvorima u ovom kraju (or should I say na celom primorju) lošeg kvaliteta, ukus je nekako gorak.

Napojismo se i mi, pa krenusmo dalje sa svega 3 l vode i jednim prosutim u rancu jogurtom (čega smo tek kasnije postali svesni), što je u tropskim uslovima pri temperaturi blizu 40 stepeni i nepostojanja ni najmanjeg hlada izuzetno malo tečnosti. Nismo daleko napredovali, opet nas je zaustavila bujna vegetacija. Interesantno je kako smo se postepeno privikavali i sjedinjavali sa planinom: prvih stotinak metara gazili smo kao po tankom ledu vodeći računa da ne stanemo na neku zmijicu, posle nam je bilo mrsko da se probijamo kroz žbunje i sakupljamo paučine, a na kraju kao da je sve to postalo deo nas - kretali smo smo se po planini kao po spavaćoj sobi.

Nekako se dokopasmo čistine i kamenjara koji uopšte nije obećavao dobar provod. Planina se, najblaže rečeno, raspada! Sastoji se iz miliona i miliona sitnog i krupnog kamenja, koje se pri dejstvu sile koju prouzrokuje sletanje jednog lepog i šarenog leptira odronjava. Što smo se više peli, odronjavanje je bilo sve intenzivnije, jer se opasno povećav’o nagib terena, pa smo ubrzo morali da se vratimo stotinak vekova u nazad kroz vreme i da upotrebimo "sve četiri", kako su to činili moji slavni majmunoliki preci (da ne kažem naši preci, verujem da ima čistokrvnih ljudi, nastalih isključivo od ljudske rase, potomaka Adama i Eve, ali moj pra-pra-pra-čukun-čukun-čukun-pra-čukun... deda beše čovekoliki majmun, tako da ja ne pripadam toj rasi super ljudi, u mojim venama još uvek ima malo životinjske krvi – koja me na kraju krajeva i tera na odlazak u prirodu). Tada je Miši sinula genijalna ideja: patentiraćemo novi extremni sport koji će se zvati Stoneboarding, a ja ću dizajnirati Stoneboard. Spuštanje po pokretnom kamenju niz strmu planinu, to je ono pravo, samo za najhrabrije i najsmelije. Može i bez Stoneboard-a, kotrljanje se neće zaustaviti...

Paralelno sa protokom realnog vremena otvarao se naš vidik, jedna od nagrada i smisao našeg prkošenja gravitaciji. Bili su to trenuci prosvetljenja, penjanje po stenama i privilegija posmatranja tako velikog (za čoveka) dela Zemljine površine bili su najlepši deo dana... i letovanja. Priroda je nenadmašni arhitekta, neiscrpan izvor inspiracije. Vajar koji vaja apstraktne stvari, proizvoljne oblike posute šumom ili kamenjem. Planinske vence kojima se ne nazire kraj, kao što se ne nazire ni gde su se sreli nebo i more. I još gore i još više, neprekidno smo se peli, zastajući samo da pogled teleportujemo u malu crnu kutiju koju smo poneli sa sobom. Taman kada pomislimo da smo na najvišem vrhu, iza njega se ponosno pojavljuje novi. Dobre vode već su bile pod našim nogama, izgledalo je kao da su ispod nas. Mogli smo se igrati sa njima, premeštati kućice sa jednog mesta na drugo, zaustavljati automobilčiće koji su se kretali zmijski vijugavim putićem ili potopiti majušni brod koji je upravo pristizao na obalu i čiji je razglas dopirao čak do nas koji smo kilometrima udaljeni od plaže, narušavajući tišinu koju smo, dok se krećemo, remetili jedino mi rušenjem kamenčića, kamenja i kamenčina. Prema jugoistoku video se Ulcinj i reka Bojana, a pored nje solana (bio na letovanju :-), dok je u suprotnom smeru pogled jasno dopirao do planinskih masiva severozapadno od Sutomora.

Negde pri vrhu planine ponovo naiđosmo na tragove civilizacije: misteriozne, kamenom ograđene površine* i spomen ploča nekom muslimanu iz II svetskog rata, po imenu Dabezić Ramo. Uz ploču nalazio se bunar, nekoliko metara duboka rupa na čijem dnu jeste bilo vode, koju mi tada nismo iskoristili, zbog neverice da je bakteriološki ispravna.

Polako smo se približavali najvišem vrhu Lisinja po imenu Loška. Posle 6 časova kretanja, ugledasmo konačno i drugu stranu planine; u visinu više se nije moglo. Da nismo imali sat, cenili bi smo da je prošlo za trećinu manje vremena. Oštre planinske vrhove Lisinja od mase Rumije odvaja plitka, ali prostorna kotlina, koja deluje zaista pusto, otsečena i od mora i kopna, zarobljena izmedju dva planinska lanca, ostavljena izvan prostora i vremena. Nju nije briga šta se dešava u “spoljnom” svetu, ovde se ništa hiljadama godina nije menjalo. Izgleda da je nisko gorsko rastinje jedino što nastanjuje ovaj kraj... a tu negde počinju i naši problemi.

Ako želite da pročitate staru i kraću verziju ove priče kliknite ovde
Hlad, voda, sendvič, voda, odmor, voda, sve su to najčešće asocijacije vezane za odmaranje na nekom planinskom vrhu leti... ne i na ovom... bar nikako ne u našoj situaciji. Hlad na ovoj planini toga dana nije postojao, a mi smo na planinu krenuli kao na plažu, bez majica, pa smo u dva sata popodne bili reš pečeni, iako smo pre toga već imali dobru boju. Na vrhu je svakom ostalo po dva, tri gutljaja vode, znali smo da uskoro sledi žeđovanje. Treća, možda najgora stvar koja nam u tom trenutku nije davala mira (bar meni, Miša se do tada sprijateljio sa njima i nije puno obraćao pažnju na svrab), bio je roj muva i bubica koje su rotirale oko nas kao gomila elektrona oko jezgra teških elemenata i koje su nas neprestano ujedale i peckale po celom telu. Jednostavno, nismo mogli da uživamo u vrhu, niti da se odmorimo, morali smo odma' krenuti u dolinu! Bilo je lepo, lako i dugo penjati se, ali... trebalo je silaziti...

Kojim putem krenuti? Peli smo se jako strmim delom planine, koji bi sada valjalo zaobići, jer je uvek teže sići. Veoma poželjno je izbeći i bodljikavo rastinje. Bilo je teško oceniti koji bi put bio lakši, krenuli smo nasumice, sa samo jednom mišlju: da što pre siđemo dole. Čini mi se da smo izabrali najgori mogući put za silazak iz prostog razloga što je svaki put na Lisinju najgori. I provalija, i trnje, i žeđ i još pored svega dosadne mušice koje nas peckaju po izgoreloj koži, što bre svrbi, svrbi, svrbiii! Zaboravio sam na odronjavanje kamenja. Momci iz Jackass-a bi nam zavideli na ovom spuštanju, padanju, grebanju na kamenje i trnje, jednom rečju na jedinstvenom i neponovljivom Stoneboarding-u. Kamera je bila potrebna u sledećoj situaciji: pao sam na zadnjicu i klizao se par metara, dok me nije "spasilo" i zaustavilo stablo koje se postavilo između mojih nogu (uuh). I muve odustaše od potere za nama kada su videle kojom se strminom spuštamo. Verovatno su pomislile: "Bežimo, ova dvojica su ludaci, ovde je mnogo strmo i bodljikavo!" Vreme je prolazilo, isključili smo mozak i mislili samo na cilj: dolina, izvor, flaster, vodaaa... Od zmija ni traga (ne žalim se), mnogo više sam ih viđao po Košutnjaku nego na primorju. Da smo kojim slučajem neku ugledali, mislim da bi smo mi nju ujeli! Ipak, ako bi se desilo da ona ujede nas, e, tada bi nas jedino helihopter mogao spasiti. Na ovoj planini nema timeout-a, svaki pređeni metar mora se zaslužiti!

Prošlo je oko 200 d u g i h minuta tumaranja i puštanja krvi, kada začusmo spasonosno šuštanje. Bio je to izvor. Iako nam se već nekoliko puta pričinjavalo da čujemo taj divni žubor vode, ovoga puta nije bilo sumnje. To je značilo dvostruku spas: nećemo dehidrirati i pronašli smo izlaz iz ove bestragije! A onda - klasičan rasplet svake, pa i ove moje letnje priče - poslednja prepreka je naravno obavezno najteža! Pedeset metara prolaska kroz kupine i ko zna kakav još trnoviti gustiš delilo nas je od izvora, a imali smo samo šortseve na sebi. Doduše, Miša je imao ranac kojim smo mogli da razgrćemo trnje, ali on mu je bio draži od sopstvene kože, jer kako kaze, koža će da zaraste, a ranac nema tu sposobnost regeneracije - što znači da će morati da kupuje novi, dok je koža znatno zahvalnija po tom pitanju, divnog li čuda prirode, sama se obnavlja, neće morati da troši pare na drugu. Imali smo mi alternativni izbor: niz provaliju, ali se ovoga puta složismo da je on još nezahvalniji. I dok sam ja razmišljao kako da što bezbolnije završim priču, Miša je jurnuo u kupine, razmišljajući kako da što brže završi ovu priču. Drao se i jaukao, dok se nije dokopao čistine. Ja sam, mic po mic, pokušavao da zaobiđem što se zaobići može od bodljikavog rastinja. Kada mi se zabode u kožu (jao), vratim se malo u nazad i nežno ga izvadim, u suprotnom, ako bih nastavio u napred i povukao ga... brrr... trnje bi ostalo u koži ili bih je pocepao (verovatno se i moja koža sama obnavlja, ali sam izbegavao da je testiram). Glava me je bolela od Sunca, pa je i meni došlo da protrčim kao moj hrabri drugar, ne bih li se što pre dočepao vode. Uh, nekako ostavih šiblje iza sebe, a onda usledi još jedno iznenadjenje koje je Miša već prošao. Izvor je bio pe'šes' metara ispod mene, odnosno, ja sam bio na steni iznad njega. Konačno, ovoga puta nas je pogledala svemoćna boginja sreće i postavila drvo čije će nas grane, poput raširenih ruku, bezbedno spustiti do izvora.

Te večeri osećali smo se mnogo pozitivnije nego inače. Istina, hodanje nizbrdo bilo nam je neprijatno i na betonu, predstavljalo nam je veći problem nego hodanje uzbrdo. Četiri časa niz planinu delovali su duže nego šest uz. U moru smo narednih dana pomoću ogrebotina privlačili ajkule, pa je bilo rizično plivati u našoj blizini.

Verujete li da je neustrašivom Miši ovo već drugo penjanje na Lisinj, samo je zaboravio kojim je putem išao i kaže da je planina u međuvremenu malo "začupavila". Ni tada nije bilo naivno, njegov tadašnji saputnik Ćira pao je sa visine od nekoliko metara, kada mu se pod rukom odronilo jedno parče stene, ali je srećom prošao sa lakšim povredama. Da li će treća biti (ne)sreća?

A naša planina, ta velika, prelepo isklesana stena i sledećeg leta čeka neka dva kretena.

…Godinu dana kasnije Miša je pronašao još jednu žrtvu za odlazak na neukroćen Lisinj. Sada smo pak ustanovili da tamo ima i tigrova: novožrtvina Stevina noga nakon silaska sa planine izgledala je kao da su je, blago je reći, zakačile kandže neke velike mačke. Mada sam ja svima govorio da se čovek u stvari previše drapao zbog ujeda komaraca. To u stvari i nije tako daleko od istine... ne možemo planinu kriviti za našu neozbiljnost.