Više puta planirano, al’ tek sad sprovedeno putovanje…
Prolećni februar i primorska klima – šta više poželeti od trodnevnog izleta u …Vizantiju! Da, Vizantiju, toliko je očigledan njen uticaj na ova dva grada. Posebno u arhitekturi…
Dubrovnik, naravno, kao što su mi i pričali…Lepota… Onaj kamen kojim je građeno izgleda kao da je tek postavljen, koliko blista, a ne kao da je tu već nebrojeno godina…
Stradun… pun šetača iako je februar mesec. Kako li je tek leti? Festivalske zastave vijore na stubovima duž Straduna – bio je u toku festival svetog Vlaha. Šetači opušteni, kao da imaju sve vreme ovog sveta baš za tu šetnju po ulicama starog Dubrovnika…
Ne znam kako je bilo pre…da li isto ili se nešto promenilo, tek, nikad ne bih rekla da je tu do pre koju godinu buktao rat… nisam to videla na licima ljudi… nisam čak ni osetila u glasu tokom komunikacije… srećom. Izgleda da je proteklo dovoljno vremena…
Šetali smo, šetali, starim gradom, divili se starinama, ali kad izađosmo na obalu! To je bio pogled! I inače zalazak sunca na moru, sa brodićama na talasima, je poseban doživljaj, ali ako u tu panoramu još ubacite zidine Dubrovnika… šta reći… treba videti!
Da ugođaj bude potpun, na Dubrovačkim ulicama naletesmo na mog obožavanog Kemala Montena! Pre par meseci sam bila na koncertu u Beogradu, gde nas je vratio u ona lepša vremena… E sad sam MORALA da prozborim koju sa njim, i da mu kažem koliko mi je koncert prijao. A on, on je skromno zahvalio sa osmehom na licu i tipičnim naglaskom držeći u rukama gitaru. Ovekovečili smo susret fotoaparatom, za uspomenu i dugo sećanje…moje.
Veče u Dubrovniku je posebno lepo, sa svim onim svetlima i mirisom mora… U kafani Dubravka na samom ulazu u stari grad, popismo par pića da sredimo utiske…
A Trebinje?! Moram priznati da su mi u pogledu Trebinja bila značajno manja očekivanja u poređenju sa Dubrovnikom. Međutim…
Trebinje je jedno čudo od grada! Nigde nema što tamo ima. Bar ja ne vidoh. Brdo u sred grada, i na njegovom vrhu crkva! I to kakva crkva!
U pitanju je, naravno Nova Gračanica. Nestvarna je, kao i pogled sa nje na grad.
Dučić tu spava…kako je i želeo…
Zvonik, galerija ikona, zelenilo i sam hram – ni na nebu ni na zemlji, iznad Trebinja – odišu mirom i spokojem – koji povremeno narušava njakanje magareta iz okruženja. Stvarno nesvakidašnje!
Interesantno je koliko je narod hercegovacki pobožan. Deca od desetak godina kad prolaze pored crkve zastanu, prekrste se, pa nastave…poštuju svetinju… u tim godinama… valjda je tom narodu posle svega kroz šta su prošli jedino vera ostala čvrsta i nepokolebljiva…
A čuli ste, naravno za Trebinjske platane – čitav vek stare! Prelepo izgledaju i bez lišća!
Nadvili su grane nad kamene zgrade i ljude na šetalištu i u baštama kafića…
Nedaleko od njih najmudrija srpska glava – čita – šta bi! A najveći među Trebinjcima stoji preko puta: Njegoš i Dučić – gledaju se decenijama preko automobila koji prolaze između njih.
Nedaleko je park, a u parku još jedna crkva, i još mnogo spomenika iz bogate istorije grada. Spomenika herojima iz 2. svetskog rata.
Mnogim… Na posletku… šta reći nego: otiđite – treba doživeti!