Dan prvi ... Hej salaši na severu Bačke…

Dunav u jutarnjoj izmaglici.Drveni camci nasukani na blatnjavoj obali lenjo se ljuljuskaju. Po koji pecaros sa zabacenim stapom upotpunjuje prizor. Puca pogled na ravnicu pod zutim kukuruzima. Smenjuju se zastrati tepisi njiva s obe strane puta u nijansama jesenjih boja.Zvonko Bogdan siri pateticne emocije :
Oci tvoje zelene, reci tvoje varljive…
Nas autobus polako plovi panonskom ravnicom. Stabiljke kukuruza kao postrojeni visoki vojnici pozdravljaju nas usput.Teske glave zrelih suncokreta savijene kao pogrbljene starice. Pa zvuci gitare…prelepa instrumentalna muzika stapa se sa zrelom prirodom. Tamo u daljini vade secernu repu... Bice pun spajz nase prelepe zemlje, bice ulja, secera, kukuruza, hleba, vina...Vojvodina puca od jesenjeg roda.I u toj idili odjednom Zlajin biser ...Je l’ bese danas imamo za rucak kolenice od curke ?
Dunave, Dunave, kraj tebe moje srce ostade...
Stizemo do Palica, gde se u bakracima, tonoscima, krcka vec madjarski gulas, teleci perkelt i drugi ukusni specijaliteti.U toku su Berbanski dani, tradicionalna svecanost koja se svake godine odrzava 3. vikenda u septembru.Tu su vitezovi vina, Kraljica berbe i pudari godine, izlozba grozdja, voca i povrca, rane zimnice…Krece berbanska parada, tu su kocije i konji,mladi u narodnim nosnjama, pesma i igra…A sve je nekako odmereno,smekerski, ni nalik na vasar…Lepo ! Nahranismo sva cula i krenusmo dalje do ergele Lipicanera “Jadran” kod Kelebije. E to je bilo uzbudljivo ! Ergela besprekorno sredjena ! Vozili smo se fijakerom.Razgledali ergelu uz domacu rakiju, koja je obradovala muski deo gostiju, za dobrodoslicu. Cujemo da je prelepo zimi kada konji vuku saonice, druzenje uz tamburase, kuvano vino i rakiju…Posle odosmo na rucak na terasi restorana Majur (nekih 500 m od madjarske granice) gde smo se razgalili uz madjarsku gulas corbu i dimljenu kolenicu ispod saca ,ali ne od Zlajine curke. Zatim dodjose jos tople savijace s jabukama.
Nase sledece odrediste je vinski salas.Tacnije poseta vinskom podrumu Petra Cuvardica sa degustacijom 4 vrste vina.Tu nas docekase tamburasi zajedno sa ljubaznim domacinima .Iako je atmosfera opustena i vesela u originalnom salaskom ambijentu, koji je izuzetno prijatan, postuje se protokol degustacije vina. Da bi neutralisali ukus izmedju dve degustacije tu su masline, jabuke, kockice sira na tanjiru. Ivan nam savetuje da izmedju dva vina obavezno presecemo s ponudjenim mezetlukom.Najpre probamo Kevedinku., sortu grozdja koja trazi pesak. Vino puno slasti posto se kasno bere i dugo je izlozeno suncu. Atmosfera sve veselija.Tamburasi redjaju muzicke bisere za dobro raspolozenje.
Donesi vina, krcmarice…
I tebe sam sit kafano…
Izmedju ostalih probali smo i Percuvee.Crno vino. Da li znate sta je Kupaza u vinskom recniku ? To je kombinacija od tri sorte grozdja, koju svaki domacin pravi sam. Kombinacija koja mu se cini dopadljivom i drugacijom od ostalih. Percuvee je na primer sledeca kombinacija : Cabarnet Saugvinon, Merlot i Kadarka. Ovo vino ide odlicno uz crna mesa i uz pacetinu.
Ljudi trebalo je to sve izdrzati ! Ja doduse nisam (nazalost) okusila ni kap. A ceka nas jos Berbansko vece pod lozom autentickog salasa kod Palica. Tamburasi i berbanska vecera sa pacetinom i pekarskim krompirom, i cime sve ne, se podrazumeva. Ne stvarno, u Vojvodini necete nikada ostati gladni. To je sigurno !
Malo posle ponoci polegali smo kao klade u tople salaske krevete.

Dan drugi… Divan je kiceni Srem...

Posle dorucka pod nazivom “Backi sto” pokret za Banostor, poznato vinogorje na obroncima Fruske Gore iznad Dunava. Ivan nas obavestava preko razglasa u autobusu da nas domacini cekaju sa dva traktora i tri prikolice da nas voze u vinograde. Plan je da prvo idemo do tkz. Vidikovca gde puca pogled na Fruskogorsko vinograde. Ma prelepo ! Fruskogorski obronci su se zatalasali pod grozdjem.Smeh i razdragano drustvo.Nas malo vise od cetrdeset.Najvise nas je sarmirala, cerka naseg domacina, 25godinja Ivana (ko je gledao slike site-albuma prepoznace je sigurno.Sedi na zadnjem delu traktora, a iza nje Dunav i vinogradi). Devojka je zavrsila Tehnoloski fakultet u NS, odsek za vino i vinogradarstvo.Mala je preslatka i tako nam je lepo pricala o grozdju, vinu, zivotu ovde.Slatko smo se smejali njenim pricama. Kaze Ivana, sa onako razvucenim sremackim naglaskom, da mnogi gosti koji dolaze kod njih preporucuju svoje sinove. Drugim recima, sve te tate i mame voleli bi da im ona bude snajka.Ona na to uvek kaze :”Ta nema problema, ALI ko se uda za mene (namerno kaze uda) udaje se i za moj vinograd ! Ali niko nece da radi.Svi bi da budu menadzeri !“.Tako je jednom, na nagovor nekih roditelja gostiju, dogovorila upoznavanje sa njihovim sinom, koga su roditelji na prevaru hteli da dovedu iz Beograda u njen podrum vina i vinograde. Njena mama je spremila petla i umesila strudlu, a Ivana je cak opasala i kecelju, medjutim, dosli su samo njegovi roditelji, jer je momak, kada je cuo da ustvari ide na upoznavanje, hitno morao, kao bojagi, da ode kod nekog prijatelja. Kaze Ivana :“Pa niko nece Sremicu ! Malu, debelu i rumenu sto voli da komanduje ! Mada ja nisam vise debela. Osusila sam se na studijama.”
Prica ona nama dalje : “Moj deda nije voleo da radi i kopa u vinogradu, ali je voleo da pije vino. Tako deda ode kao u vinograd, bude deset minuta i nestane. Trazimo mi dedu, trazimo...a deda lezi ispod nase stare tresnje u debeeeeeeeeeeloj ladovini odmara i pije vino !”
Na Vidikovcu prelep pogled na obronke pitome Fruske Gore pod grozdjem, a u daljini puca pogled na plavi Dunav. Prelepo !

Nasa poslednje odrediste je Maradik, gde nas ceka pudarski (pevciji) paprikas i domace vruce krofne sa dzemom od kajsija. Tu se nalazi i etno-kuca, stara preko 150 godina.To je, ustvari, jedan veoma interesantan etno muzej sa autenticnim prostorijama i seoskim pokucstvo iz proslih vremena .Tu smo videli onu tkz.kuvaricu (poslednja 50.fotografija na site albumu). Secate se one izvezene krpe iznad sporeta nekada u seoskim domacinstvima sa porukom tipa Vene cvece, vene sve, ali nasa ljubav ne ! Tu se mogu videti najrazlicitiji predmeti, komadi namestaja, alati, orudja....Pocev od kolevke, preko starog drvenog vojnickog kofera, do valjka sa sarom da se isara prekreceni beli zid. Autenticno i interesantno. Za preporuku !

Posle ovog izleta covek se oseca kao da je bio na nekom izvoru i napio se dobre, slatke, hladne vode. Mislim naravno figurativno.Prija taj sklad i stapanje coveka s prirodom,gde je, na kraju krajeva, coveku i mesto.